Можете ли да верујете да је већ прошло осам година од како смо закорачили први пут у ову школу, нашу школу. Већ следећег септембра нас неће бити ту, али ћемо заувек бити део ње. Ова школа ће нас памтити као посебну генерацију, јер смо то и били. Јединствени, а посебни. Једноставни, а компликовани. И ми ћемо из ове школе понети много успомена. Колико је само наших суза и осмеха остало у овој школи, нашој школи. Требало би да будемо тужни јер одлазимо, али, заправо, смо срећни јер, управо, смо завршили једно поглавље у нашем животу и срећно настављамо да корачамо својим животним путањама с осмесима на лицима. Посебно ћемо памтити часове географије на којима смо од Николе учили да чак и краве живе у пустињи и да се острво Корзика заправо зове Корозика. Памтићемо сва она плакања на часу историје, одлагања одговарања, предавања истих лекција више пута, а патићемо и када се наставници српског језика распао сто или када је разредана заборавила да смо ми осмаци. Чули смо да се за основну школу каже да је најлепше доба у животу. Већ сада можемо са тим и да се сложимо. Дефинитивно је најбезбрижније и најлепше. Можда ћемо сви кренути различитим путевима и на њима се нећемо често сусретати, али ћемо школске другаре и наше успомене заувек чувати у својим срцима.
Изгледа да ће бити истинит наш слоган: „Лако ћемо ми без школе, а како ће школа без нас.”
Генерација 2007/2008.
Скорашњи коментари